„МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА”

МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА“

УВОД

Чињеница је да се шири захват појма безбедност и да безбедност више није у међама питања вероломних уговора и надметања држава у количини и врсти наоружања, појавили су се нови безбедносни проблеми који су постали важан део свакодневице држава и појединаца. Држави, да би достигла, очувала и унапредила властиту безбедност, потребно је много више и много шире разумевање безбедности, јер се она не сагледава само у смислу сопствене војне моћи и/или слабости ривала.С обзиром да долази до расцепа између богатих и сиромашних, између Севера и Југа, појава земљотреса, поплава, удара урагана и олуја, вулканских ерупција, техничко-технолошких катастрофа, терористичких аката итд. у којима страда велики број људи, повезују се не само државе, већ и стручњаци како би предупредили, али и опоравили и умањили последице наведених пошасти. Последица тога је да се властодршци окрећу ка безбедности појединца као „извором и утоком” било које замисли и система безбедности.Питање нових изазова, ризика и претњи, наводе државе потрази за блискијом сарадњом. Питагора је рекао да „пријатељи требају делити све ствари”, а Аристотел да би „човек могао живети сам треба да је животиња или бог.” Стога, по питању проблема који су било природног, било техничко-технолошког карактера, државе, а самим тим и појединци, морају се старати о заједничкој безбедности и хумано приступити њиховом решавању.Ово саопштење представља покушај да се на једном месту сумирају и наведу све релевантне државне, недржавне и међународне организације усмерене на решавање проблема ванредних ситуација.

ВАНРЕДНА СИТУАЦИЈА КАО ПОВОД ЗА МЕЂУНАРОДНО УДРУЖИВАЊЕМодел многостепене међузависности (multilevel interdependence), најприближнији је стварности међународних односа и безбедности с краја двадесетог столећа. У ери „сложене међузависности” (Џозеф Нај), када безбедносни проблеми постају заједнички проблеми више народа и држава, питање ванредних ситуација бива разумевано као међузависно питање. Елементарне неподоге, потенцијалне нуклеарне катастрофе, еколошки проблеми, глад, нерешена социјална питања сиромашних која могу водити побунама и рушењима свих стубова државе (тзв. социјеталне нестабилности), државне границе остају неспособне да спрече ширење катастрофа, односно овакви безбедносни проблеми не разазнају расе, боју коже и народе. Наиме, ванредна ситуација више се не односи само на остварене претње, дакле када се постојећа непогода или несрећа догодила, већ држава ставља у приправност капацитете (материјална средства) и људске ресурсе у службу њиховог спречавања. — наменски одређени за овакву врсту послова. Када се несрећа појави, држава ставља под своју команду, ако то околности изискују, целокупан материјални и људски потенцијал. У санирању последица, учествује целокупна земља или група држава. Оне све своје капацитете усмеравају на повраћају нормалног живота житеља на одређеној територији.

Сада појединац мора бити изузетно обавештен о догађајима у свету. Појава нових врста болести попут СИДА, сечење шума и деградација и салинизација земљишта, нестанак одређених биљних и животињских врста, генетски модофиковани организми, избеглице и миграције, постављају нове и умножавају постојеће безбедносне проблеме.6 Како људи путем Интернета, телевизије, радија и других медија постају обавештени о проблемима у свету о безбедности, они почињу да се удружују, размењују искуства. Тако, појединци разумеју потенцијалне несреће, катастрофе и непогоде и размењују искуства, без обзира што су удаљени једни од других.Овде ћемо споменути само неке од професионалних и стручних удружења. Међународно друштво за управљање ванредним ситуацијама (The International Emergency Management Society — TIEMS) основано је 1993. године као Међународно управљајуће и техничко друштво за ванредне ситуације (The International Emergency Management and Engineering Society). Ова организација је непрофитна и има за циљ да заједничким снагама корисници, планери, истраживачи, менаџери и други заинтересовани појединци размене информације у коришћењу иновативних метода и техника у изградњи способности и могућности да се избегну, ублаже последице и правовремено одговори на опасности од природних и технолошких несрећа и катастрофа. Ово друштво је реорганизовано 1996. године. Припадници ове организације су појединци из 29 различитих земаља, који имају своје националне огранке. Неке од ових држава су САД, Руска Федерација, Финска, Грчка, Јапан, Јужна Кореја, Аргентина, итд.

Међународна асоцијација за ублажавање последица несрећа (International Disaster Recovery Association — IDRA) представља непрофитно међународно удружење појединаца из Аргентине, Канаде, Израела, Новог Зеланда, Порторика, Сингапура и САД настало 1989. године. Будући да су људи из ових држава доживљавали многе несреће, а у време њеног настанка хладни рат био је на крају, позорност житеља била је окренута ка сопственом опстанку. Ово удружење, путем медија, првенствено Интернетa, свакодневно размењује информације о догађањима на пољу ванредних ситуација.Међународна асоцијација менаџера за ванредне ситуације (International Association of Emergency Managers — IAEM) је непрофитна организација утемељена за унапређење циљева у заштити живота и добара током ванредних ситуација и несрећа. Мисија асоцијације је да пружа информације, контакте и прилике за професионалце, у унапређивању професије менаџера за ванредне ситуације.

Једна од организација које су из удружења прерасла у владину агенцију је Центар за управљање ванредним ситуацијама (The Emergency Management Center), која је настала као организација америчких стручњака за безбедност. Та организација је помогла у развоју и планирању способности различитих агенција и координира радом у случају да дође до катастрофа: Министарством за енергију, Федералном агенцијом за менаџмент у ванредним ситуацијама, Министарством одбране, Агенцијом за заштиту животне средине, Комисијом за регулисање нуклеарне енергије и Националном метеоролошком службом САД. Данас, целокупно управљање и координацију, као и саветодавну улогу у случају несрећа огромних размера у САД има ова агенција.Без обзира што се појединци самостално и својевољно удружују, државе су то чиниле, али доцније. Поједине међународне организације попут НАТО-а имају дугогодишњу праксу у управљању ванредним ситуацијама, неке су тек у повоју.

МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЗА САРАДЊУ У БЕЗБЕДНОСТИ У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА

Многе међународне организације које се баве питањима ванредних ситуација потичу још од краја деветнаестог столећа. Још тада је властима било јасно да у оваквим несрећама државе требају сарађивати. Неке од тих организација настале су на темељима стручности, док су друге настале као део међународног система безбедности (НАТО нпр.).

Једна од најстаријих међународних организација јесте Конфедерација европских асоцијација за заштиту од пожара (The Confederation of Fire Protection Association Europe – CFPA-E). Ово је асоцијација националних организација у Европи фокусираних на превенцију и заштиту од пожара, као и на осигурање и обезбеђење oд других врста ризика. Асоцијација изводи размену и обуку припадника, одређује смернице и међународне стандарде у области заштите и превенције подметања пожара и одржава конференције. Основана је раних седамдесетих година претходног века, од стране неколико европских организација за заштиту од пожара у Европи. Чине је 17 организација из 16 земаља у Европи (међу којима и Србија). То је непрофитна организација. Извршна тела ове организације су: председник, заменик председника, Управни комитет, Генерална скупштина, Ризница и различити облици комисија.

Национална асоцијација за заштиту од пожара (National Fire Protection Association – NFPA) основана је 1896. године. Мисија ове организације је да умањи терет пожара и других опасности које утичу на квалитет живота обезбеђујући и утврђујући међународни консензус у збиркама закона и стандарда, истраживања, обуке и образовања у овој области. Чланство ове организације чини преко 81000 појединаца из свих делова света и више од 80 трговинских и професионалних организација. Ова организација је водећа у свету у одређивању превенције и овлашћена по питању јавне сигурности. Преко 300 збирки закона и стандарда састављени су у оквиру ове организације у вези изградње зграда и инсталација, служби и процедура у САД, а велики број уврштен је у службе других земаља.

У оквиру ОУН, пројекат Цивилно-војне координације (Civil-Military Coordination) је основа за дијалог и однос између цивилних и војних структура у акцијама хуманитарне помоћи у ванредним ситуацијама. Циљ пројекта је да се заштите и унапреде принципи хуманитарне помоћи, избегне такмичење међу пружаоцима помоћи, умањи неодрживост система и, када је то могуће, да се достигну заједнички циљеви приликом пружања помоћи. Тежиште пројекта налази се у Одсеку за цивилно-војну координацију (Civil-Military Coordination Section — CMCS), са седиштем у Женеви, у оквиру Канцеларије за координацију хуманитарних послова УН (UN Office for the Coordination of Humanitarian Affairs, UN-OCHA).12 Одговорност за реаговање на ванредну ситуацију носи стални координатор ОУН угрожене државе-чланице. Ако власти земље изложене опасности затраже помоћ од УН, Канцеларија шаље тим за процену несреће и координацију у ванредним приликама. Канцеларије датира од децембра 1991. године, када је Генерална скупштина УН донела Резолуцију 46/182, којом је утврђено место Координатора за помоћ у ванредним ситуацијама (Emergency Relief Coordinator – ERC).

Убрзо након тога генерални секретар је основао Секретаријат за хуманитарне послове (Department of Humanitarian Affairs – DHA) и место генералног подсекретара за хуманитарне послове (Under-Secretary-General – USG for Humanitarian Affairs) са седиштем у Њујорку и Женеви. Резолуцијом је утврђен Стални комитет за усаглашавање агенција (Inter-Agency Standing Committee – IASC), Процес за утврђивање жалби (Consolidated Appeals Process – CAP) и Централни обртни фонд за ванредне ситуације (the Central Emergency Revolving Fund — CERF). Као део реформи у оквиру УН 1998, Секретаријат за хуманитарне послове постао је Канцеларија за координацију хуманитарних послова УН.

Мисија ОСНА је да мобилише и усагласи ефективну и закониту акцију у партнерству са државним и међудржавним организацијама да ублажи људску патњу током несрећа и ванредних ситуација; правно помогне људима којима је то неопходно; унапреде спремност и превенцију, и остваре подржива решења.15 Као део напора да се помогне усклађивање цивилно-војне сарадње у одговору на катастрофе, УН редовно воде Главни регистар за управљање капацитетима за одговор на непогоде (Central Register of Disaster Management Capacities). Њиме су обухваћени и пописи средстава војне и цивилне одбране, средстава за ванредне ситуације, капацитети приватних компанија, списак тимова стручњака као и тимова за потраге и спасавање, списак стручњака за ванредне ситуације и могућност контактирања надлежних органа. ОСНА покушава да изврши реформу у области хуманитарне помоћи током и након непогода, тј. како на најефикаснији начин допремити помоћ угроженим житељима. Покушавају се изнаћи решења да се што је више могуће у овај посао укључе и невладине организације као испомоћ. Припадници Сектора за заштиту и спасавање МУП Србије редовно похађају курсеве у организацији ОСНА.НАТО око 40 година развија сопствене капацитетe за питања ванредних ситуација. Још педесетих година прошлог столећа, НАТО је организовао пружање помоћи након поплава, земљотреса и других несрећа. Током поплаве „Арно’’ у Пизи и Фиренци, неколико чланица Алијансе пружиле су свесрдну помоћ грађанима. Процедуре Савеза за управљање у ванредним ситуацијама измењене су 1971. године, којима је потврђена институционална сарадња са другим хуманитарним међународним организацијама. Нове процедуре биле су проверене током спасавања повређених после земљотреса у Турској 1975. године. Веће суделовање НАТО је имао након земљотреса у Италији наредне године. У Главном штабу Савеза у Бриселу налази се директор за Цивилно планирање у ванредним ситуацијама (Civil Emergency Planning).

Свакодневну бригу о планирању цивилне заштите у оквиру НАТО има Виши комитет за цивилно планирање у ванредним ситуацијама (Civil Emergency Planning Committee – SCEPS), који чине представници држава-чланица и обезбеђују надзор над спровођењем директива. Овај орган је усмерен на изградњу потенцијала у операцијама одговора на катастрофе. Након догађаја од 11. септембра 2001. године, започиње се са ојачавањем капацитета и проширењем области послова. У смислу наведеног, на самиту НАТО у Прагу 2002. године, започет је програм изградње система за опстанак у случају болести и епидемија, као и Програм одбране од тероризма (Defense Against Terrorism Program), покренутог у Истанбулу 2004. године. Комитетом председава помоћник генералног секретара за операције и подсекретар за планирање цивилне заштите у ванредним ситуацијама и вежбе.Под руководством Вишег комитета, осам техничких колегијума и комитета за планирање (Planning Boards and Committees) координирају планирањем у спектру цивилних активности, обухватајући и цивилну заштиту. Ове комитете и колегијуме чине стручњаци за државне послове, индустрију и војна питања. Комитет за цивилну заштиту (Civil Protection Committee) за основни задатак има практичну примену основних смерница и минимум стандарда за правовремени одговор на ванредну ситуацију, као и усмеравање обуке ка заштити инфраструктуре која је прва на удару и од животне важности за грађане.

Од тренутка када је покренут програм Партнерство за мир, Алијанса је у сарадњу у овој области укључила и своје партнере. Иницијатива Савета за евроатлантско партнерство17 „Свеобухватна практична сарадња у оквиру међународне помоћи у катастрофама” (Enhanced Practica Cooperatio i th o Disaste ), парафирана је од стране министара спољних послова чланица Савета, маја 1998. године. Тада је покренута Евроатлантска способност за реаговање у ванредним ситуацијама (Euro-Atlantic Disaster Response Capability) у оквиру које се налазе њена два основна елемента:Евроатлантски координациони центар за реаговање на катастрофе (Euro-Atlantic Disaster Response Coordination Centre – EADRCC) и Евроатлантска јединица за деловање у ванредним ситуацијама (Euro-Atlantic Disaster Response Unit — EADRU). Евроатлантска јединица за деловање у ванредним ситуацијама састоји се само од држава које партиципирају у оквиру ЕADRCC. Може бити употребљена када је држава-чланица Савета за евроатлантско партнерство, угрожена катастрофом, на захтев угрожене државе или релевантне међународне организације. Ова јединица може и помагати и државама-нечланицама Савета, али по посебном одобрењу и политичком договору. Чланови Јединице задржавају своја национална обележја и команду све док се јединице не употреби на терену када улазе у састав управе угрожене државе.

Евроатлантски координациони центар за реаговање на катастрофе (Euro-Atlantic Disaster Response Coordination Centre – EADRCC) је центар у оквиру НАТО и ПЗМ. Бави се разминиравањем и контролом оружја, координацијом мера на отклањањем последица катастрофа и допремање хуманитарне помоћи. НАТО и партнери раде заједно у обезбеђењу брзе реакције на природне и техничко-технолошке катастрофе. Центар је био ангажован у двадесатак случајева. Припрема и програме обуке за санирање последица разарања бомби. Тренутно су у припреми програми за борбу против нуклеарног, хемијског и биолошког оружја.Главне смернице у раду EADRCC су: блиска сарадња и консултовање са UN-OCHA око координације и одговорности у случају да се догоди несрећа на територији чланице ЕАРС;да буде централа за размену информација о несрећама за државе ЕАРС, и да одржава добру сарадњу са UN-OCHA и ЕУ, као и са другим организацијама које учествују у међународној сарадњи за реаговања на катастрофе.

Поплаве у Чешкој и Албанији (2002), Азербејџану (2003), Грузији, Румунији и Бугарској (2005), Алжиру, Словачкој и Бугарској (2006), шумски пожари у Албанији, Босни и Херцеговини и Македонији (2007) и многе друге несреће, помогнуте су од Евроатлантске јединице за деловање у ванредним ситуацијама. Након урагана „Катрина” у САД септембра 2005. године, америчке власти су затражиле помоћ, где су учествовали припадници 39 различитих држава. Официр за везу Алијансе, заједно са члановима америчке администрације и представницима FEMA, налазио се Вашингтону, где је учествовао у кординисању помоћи.У оквиру Европске уније финансирају се Пројекти за прекограничну цивилну заштиту (EU-sponsored Cross-border Civil Рrotection Projects). ЕУ повремено обезбеђује дотирање за чланице или државе-кандидате у изградњи сарадње прекограничне цивилне заштите који су усредоточени на важност овог облика сарадње. Такође, обезбеђује оквирну подршку за уску сарадњу у оквиру цивилне заштите, обухватајући ту и ублажавање ефеката елементарних непогода.Пакт о стабилности Југоисточне Европе (Тhe Stability Pact for South Eastern Europe), основао је новембра 2000. године Иницијативу за деловање и превенцију у случају несрећа (Disaster Preparedness and Prevention Initiative – DPPI) а 05. јуна 2002. године у Букурешту, Румунија, потписана је декларације о сарадњи на пољу спречавања несрећа и превенција у Југоисточној Европи (Србија преко Сектора за Заштиту и спасавање МУП-а учествује активно у раду DPPI од 2002. године).Будући да Иницијатива учвршћује регионалну сарадњу и координацију у приправности и превенцији у ванредним ситуацијама током природних и техничко-технолошких катастрофа, њоме се настоји: оснаживању добросуседских односа и стабилности разменом информација, образовања и добре праксе у управљању ванредним ситуацијама; проширивању сарадње између партнера у светлу проширивања ЕУ и просецу евроатлантских интеграција држава Југоисточне Европе; и подржати и подстаћи државе у региону да развију, прилагоде и и/или створе заједничке збирке закона, регулатива и правилника о ванредним ситуацијама како би спречили и умањили последице несрећа, а у складу са смерницама и заједничком праксом прихваћеном у међународној заједници.

Активност Иницијативе огледа се у програмима које она развија. Програм обуке у управљању ванредним ситуацијама 2002-2006 (Disaster Management Training Program 2002 – 2006), заједно са пројектом Заједничке противпожарне јединице (Joint Fire Fighting Unit Project). Током тих 5 година у обукама различитог садржаја суделовало је преко 700 учесника. Наредни програм је Програм обуке у управљању ванредним ситуацијама 2 за 2007-2008 (Disaster Management Training Program 2 for 2007-2008). Пројекат Заједничке противпожарне јединице завршен је Заједничком вежбом 72 ватрогасца из Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине у Будви 2004. године. Ватрогасци су имали исту опрему и средства комуникације, што је била симболична ознака да ванредне несреће не препознају границе. Тако је и покренута иницијатива ове три државе о стварању Прекограничне ватрогасне бригаде овлашћене да прелази државну границу. Важно је поменути пројекат Хармонизације мапе потенцијалних сеизмичких ризика којим се тежи ускладити истраживање земаља Западног Балкана у предвиђању могућих земљотреса на сопственом тлу. А као предложен пројекат је стварање Заједничке јединице за реаговање у случају поплава у региону Југоисточне Европе.Бригада Југоисточне Европе (South-East Europen Brigade — SEEBRIG) представља војну формацију засновану на договору седам држава (Албанија, Бугарска, Грчка, Македонија, Турска, Румунија и Италија). У оквиру Бригаде образована јке Иницијатива за сарадњу у кризном менаџменту Југоисточне Европе (SEE Cooperative Crisis Management Initiative). По мишљењу аутора овог предлога, Регионални центар за управљање кризама би се требао налазити у Главном штабу бригаде, одакле би се управљало снагама за санирање последица несрећа.21 На Конференцији о војном планирању цивилних ванредних ситуација (Military Civil Emergency Planing Conference) одржаној у Пловдиву, 17. и 18. фебруара 2003. године, одлучено је да се у оквиру бригаде оснује Радна група за помоћ у несрећама (SEEBRIG Desaster Relief Working Group — SEDROWG), са основним задатком да развије Концепт операција помоћи у несрећама (SEEBRIG Concept on Desaster Relief Operation).

Савет за цивилно-војно планирање у ванредним ситуацијама за Југоисточну Европу (Civil-Military Emergency Planning Council for South Eastern Europe – CMEP SEE) основан је1998. године. Овај програм за цивилно-војно планирање у ванредним ситуацијама подстиче матичне агенције за цивилно планирање у ванредној ситуацији у свакој партнерској земљи, као и одговарајуће војне организације да сарађују у непрекидној размени информација ради припреме за ванредне ситуације и управљање у кризама. Четири земље југоисточног региона Европе: Бугарска, Румунија, Хрватска и Македонија су 3. априла 2001. године. потписале споразум о међусобним консултацијама и сарадњи у случају ванредних ситуација (Савет CMEP). Оне су се такође, сложиле да координишу даље напоре у свим фазама циклуса управљања у катастрофама: ублажавању, превенцији, планирању, одговору и опоравку. Циљеви програма су усмерени на наставак дугорочних задатака DPPI и SEESIM а (South Eastern Europe Simulation22- Симулационе мреже југоисточне Европе) као основног алата симулационих вежби. Министарство одбране Републике Србије, активно је учествовало у раду ове организације.Регионални центар за пружање помоћи и уклањање последица катастрофе (Regional Centar for Assistance and Disaster Relief) основан је 2001. године у Дивуљама (Хрватска). Србија у оквиру Сектора за заштиту и спасавање МУП Србије суделује у вежбама, семинарима и другим облицима обуке који се одржавају у овом центру. Република Србија-Министарство унутрашњих послова је са Министарством за Ванредне ситуације Руске федерације потписала споразум о сарадњи и помоћи. 2007. године. Конкретна реализација овог споразума дошла је до изражаја 2008. године приликом великих шумских пожара у Србији. МУП-Сектор за заштиту и спасавање је припремио Предлог нацрта билатералног споразума са земљама у окружењу која се односе на сарадњу у ванредним ситуацијама.

ЗАКЉУЧАККрајем деветнаестог столећа јављају се први покушаји да стручњаци за безбедност међусобно размењују информације о пошастима које су погађале житеље диљем планете. Прве међународне организације за питања ванредних ситуација биле су струковног карактера. Како су становници различитих држава били погођени истоврсним природним, али и техничко-технолошким непогодама, државе су биле принуђене да међусобно сарађују, како би предупредиле или умањиле последице катастрофа. Отуда у први план интересовања држава долази тзв. људска безбедност.

Неке од струковних међународних организација разрастају у међународне организације држава, а неке од њих постају саставни део државних структура за спречавање и скрајњивање последица ванредних ситуација. Поједине међународне организације попут НАТО отишле су и даље у тој сарадњи, покушавајући да уврсте стандарде и процедуре у ванредним ситуацијама за своје чланице као обавезујуће и законски утврђене у својим националним структурама.С обзиром да сарадња у ванредним ситуацијама представља хумани део сарадње у безбедности, неопходно је да овакав облик и убудуће буде развијан и унапређиван. Он захтева да стручњаци, али и представници различитих држава безрезервно приступају решавању проблема, јер овакав облик изазова, ризика и претњи повлачи питање опстанка људи на Земљи. Република Србија чини значајне напоре у вези учешћа и сарадње са међународним организацијама у области безбедности у ванредним ситуацијама и билетералном сарадњом са суседним земљама.

Апстракт: Аутор у овом раду објашњава појам и начине међународне сарадње и удруживања у области управљања ванредним ситуацијама. Полазећи од чињенице да природне и техничко-технолошке катастрофе се не ограничавају државним границама, појединци су први започели сарадњу у овим областима. Државе, убрзо кроз међународне организације, покушавају да унапреде своја знања и процедуре. Резултат тога је да се оснивају заједничке регименте за деловање у случају ванредних ситуација, као и хуманитарне послове.

Кључне речи: ванредна ситуација, катастрофа, међународна сарадња, управљање ванредном ситуацијом, међународна организација.

АУТОР

Мр Адис С. Даздаревић

Менаџер безбедности и дипл. Правник унутрашњих послова, Мастер Правник и специјалиста Криминалистике

Leave a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *